Уписи у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије

        Уз рад из области начне делатности Институт за српску културу пружа допринос очувању нематеријалног културног наслеђа Срба на Косову и Метохији. Институт је, у том смислу, 2017. и 2018. године предложио неколико елемената нематеријалног културног наслеђа Срба на Косову и Метохији за упис у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. За вођење Регистра, као и чување целокупне документације о нематеријалном културном наслеђу у електронском, папирном, видео и аудио облику, задужен је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, основан у Етнографском музеју у Београду 2012. године под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије. Полазну основу активности Центра представља УНЕСКО-ва Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа, усвојена 2003. године, коју је Народна скупштина Републике Србије ратификовала 2010. године.
        На основу мишљења Националне комисије за упис елемената нематеријалног културног наслеђа и одлука Националног комитета за нематеријално културно наслеђе предлози Института за српску културу су усвојени, чиме су у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије уписани следећи елементи нематеријалног културног наслеђа Срба са Косова и Метохије: 1) Бела вила – Ускршњи обичај у Великој Хочи (2017. године), 2) Ткање бошчи у Косовском Поморављу и 3) Женидба Краљевића Марка – Покладна свадба у Штрпцу (Сиринићка жупа) (2018. године). У Националном регистру, који до данас броји 46 уписаних елемената са подручја целе Србије, Бела вила уписана је под редним бројем 36, Ткање бошчи под редним бројем 43, а Женидба Краљевића Марка под редним бројем 44.
        Елементи уписани у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, гледано према УНЕСКО-вој Конвенцији о очувању нематеријалног културног наслеђа, од значаја су као чиниоци које заједнице, групе, и у неким случајевима појединци, препознају као део своје традиције преношене са генерације на генерацију. Неговање нематеријалног културног наслеђа, које се понекад назива и жива културна баштина, данас је од непроцењивог значаја нарочито за Србе на Косову и Метохији, који у већински албанском окружењу, и у ситуацији када им је положај на овом подручју умногоме неизвестан, имају снажну потребу да сачувају свој етнички идентитет и историјски континуитет.

Бела вила – Ускршњи обичај у Великој Хочи

        Бела вила представља обичај који на трећи дан Ускрса практикује српско становништво у Великој Хочи. Реч је о догађају који представља једну од најважнијих колективних свечаности локалних Срба у склопу празновања наведеног празника, са том специфичношћу да се на подручју данашње Србије он среће једино на Косову и Метохији, и то управо у Великој Хочи. Спрам елемената које садржи, за Белу вилу се може рећи да структурно представља сложен феномен који показује особине синкретичког карактера. На синкретичност овог феномена указује, са једне стране, већ његов назив, који је старог митолошког порекла, а који очигледно датира из предхришћанског времена, и чињеница да се он практикује у склопу празновања Ускрса, као хришћанског празника, са друге стране. Примесе предхришћанског у Белој вили наслућују се пре свега на основу тога што овај обичај садржи радње чији би се првобитни смисао могао повезати са древним обредним праксама пролећног циклуса, које су се изводиле са замишљу да се њима, употребом зеленила, биља, појединих магијско-имитативних формула, на људе и стоку преноси снага природе, плодност вегетације, итд.
        Бела вила се одвија поред једне од најстаријих цркава у Великој Хочи – Цркве. св. Јована, а састоји се из два дела: 1) игре која симболизује лов дивљих коња и 2) игре „зидања града“. Учесници обе игре искључиво су мушкарци, и то углавном млађе животне доби. Први део обичаја приказује десетак „ловаца“ који младим, олисталим гранама, дужине око три метра, настоје да „улове“ двадесетак „дивљих коња“ и да их доведу до „пијаце“, тј. места где ће их „купцима“ наводно продати. Учесници који глуме коње држе се међусобно за руке и тако се, чинећи ланац, крећу кроз поље, „гоњени“ од стране „ловаца“. За време овог кретања „коњи“ певају речи „Бела вила“, а само кретање подсећа на описивање замишљеног круга будући да се до „пијаце“ не стиже праволинијски, него путањом која има елементе кружног облика. Када поворка „ловаца“ и „коња“ на наведено место стигне следи „трговина“, под чиме се подразумева „загледање коња“ од стране „купаца“, „цењкање“ са „ловцима“, и сл. Последњи „испит“ представља „трка коња“: младићи који су глумили коње трче неколико десетина метара, да би онај „коњ“ који у овој трци буде најбржи био проглашен за најбољег.

,,Лов на дивље коње”

        Други део Беле виле обухвата радње које симболизују зидање града. Ове радње изводе момци из групе момака који су учествовали и у претходној игри. Реч је о догађају налик феноменима који се означавају као коло на колу, или коло на спрат, а који се практикују тако што се формира затворено коло, у коме учесници на раменима држе још једно коло. Поступак „зидања града“ почиње тако што се од окупљених момака бирају шесторица снажнијих, исте висине, који стају у круг, један до другога, након чега се спуштају у чучећи, тј. клечећи положај. Док су у наведеном положају, ови момци се хватају рукама за рамена и тако остају до тренутка када се других шест момака, одабраних по томе што су лакше грађе, али исто међусобно једнаке висине, уз помоћ неколико лица са стране на њихова рамена попну. Момци из друге групе пењу се тако што сваки од њих стане на рамена двојице момака из прве групе, такође хватајући један другога за рамена. Након што су „темељи града“ постављени, прва група момака подиже се из чучећег положаја, чиме се, уз помоћ и придржавање више особа са стране, увис диже и друга група момака. На овај начин добија се формација кружног облика, састављена из два реда учесника – доњег и горњег, али тако да је, за разлику од кола у којем би се учесници кретали, она статичног карактера.

,,Зидање града”

        Пошто је „град изграђен“, учесници наведене формације певају песму Бела вила град градила. Док певају ову песму, учесници Беле виле стоје мирно, да би пред крај песме, код стиха „Скочи коло, скочи коло да скочимо“, момци у доњем реду почели да се савијају и исправљају у коленима, чинећи на тај начин да цела формација почне да се помера у правцу горе-доле. Овакво померање, које алудира на „подрхтавање града“, понавља се док поменути стих не буде отпеван и други пут, након чега се момци из доњег реда збијају ка унутрашњости круга у ком су се налазили, да би момци из горњег реда са њихових рамена скочили на земљу. Овим поступком Бела вила је приведена крају, а оно што следи јесте аплауз учесника и свих оних становника Велике Хоче који су овом догађају у својству посматрача присуствовали. Сматра се да је наведени обичај успешно обављен уколико су његови учесници „прописно“ „саградили град“, под чиме се подразумева да су формацију на спрат момци успели да одрже док су певали песму „Бела вила град градила“, а онда и да су је без тешкоћа (без повређивања приликом скакања на земљу) растурили.

Ткање бошчи у Косовском Поморављу

        Бошча је предња прегача (кецеља) правоугаоног облика, равног типа. Ткање бошчи спада у домаће занате, под којима се превасходно подразумева текстилна радиност чији су носиоци женски чланови домаћинства. Ова вештина је у Косовском Поморављу до данас сачувана преношењем са генерације на генерацију, а своју виталност је задржала захваљујући значају који становништво овог подручја приписује бошчи као симболички важном делу традиционалне женске ношње, посебно са аспекта њене улоге као чиниоца идентитета заједнице. Бошчама се у селима Косовског Поморавља дан-данас поклања велика пажња, нарочито приликом појединих свечаности, као што су свадбе и слично, када се оне носе као неизоставни елемент свечане ношње главних учесница ових догађаја.
        Осим за свадбени ритуал, бошче се израђују и за друге прилике.Ткају се, на пример, за крштење детета. Има и случајева да се ткају за „тај свет“, када жена у старости припрема одећу у којој жели да након смрти буде сахрањена. Бошче се ткају и као поклон, који се обично дарива приликом свечаних, најчешће свадбених церемонијала.         Ткају се као поклон за свекрву, јетрву, заову, итд. Свекрва поклања бошчу снаји пре него што ова пређе праг младожењине куће. Невести се бошче поклањају и од стране најближих рођака, онда када их неколико дана после свадбе она посећује. Поклоњене бошче брижљиво се чувају, и преносе са генерације на генерацију, тако да у селима Косовског Поморавља данас практично нема куће без мноштва бошчи добијених на дар које се третирају као породична вредност од великог симболичког значаја.
        Бошче се у Косовском Поморављу ткају на хоризонталном разбоју. До средине 20. века ткале су се од вуне и конопље, да би затим све више почеле да се израђују од вунице и памука. Данас се ткају готово искључиво од памука. За ткање бошчи најважније је постављање основе, односно сновање. Овим се на разбоју затежу памучне нити, и то у одговарајућој ширини, а спрам димензија бошче која се тка. Бошче се обично ткају у три димензије, односно величине: 10, 12, 14. Најчешће се ткају у величини 14, која по висини износи 70 cm, а у ширини око 60 cm, што представља ону величину која најприближније одговара просечној висини, тј. грађи жена.
        Дизајнирање бошчи врши се према зашарку. Реч је о традиционалном уметничком „знаку“, односно мустри састављеној од мотива по којима се орнаментика бошчи тка. Формирање зашарка одувек је, па и данас, представљало производ естетских начела и општеприхваћених симбола заједнице, са једне стране, односно индивидуалног умећа и креативности ткаља, са друге стране. Отуда се зашарак све до данашњег доба јавља у сталним трансформацијама, са идејом да се уношењем иновација у његово креирање одговори на онај лепотни идеал који одговара духу актуелног времена. Чест је случај да се међу женама које ткају обично издваја нека која је позната по свом зашарку, који остале ткаље, због његове допадљивости, настоје да преузму, тј. копирају. Ако ткаља тка за некога, или по наруџбини, није неуобичајено да јој се донесе зашарак по којем наручилац жели да му се бошча истка. Израда орнамената по зашарку најчешће се врши тзв. топчањем свиленим концем, вуном или срмом.

Ткање бошче на разбоју-село Пасјане

        Који ће се зашарак користити за израду бошче зависи од статуса и старости жене за коју се она тка. За девојке до удаје ткају се бошче беле боје, обрубљене чипком, са претежно биљним орнаментима по којима се ове бошче називају лала, лисчики, венчики, густо грање, итд. Бошче које се ткају за млађе удате жене светлих су боја, са мотивима накита добијеног као свадбени дар и називају се мала гривка, голема гривка, и сл. Орнаменти на бошчама удатих жена које су стекле потомство геометријски су и флорални, са нијансама црвене боје, због чега се зову алена ситна, алене руже, ђувезлика. Бошче млађих свекрва, које жене првог сина, богато су украшене биљним орнаментима. Зову се лисја, гранчики, итд. За свекрве у зрелијим годинама ткају се тамније бошче са биљним и зооморфним мотивима, по којима су назване стара јабука, змица у борде, рипчики борде, као и са стилизованим фигурама предмета традиционалне културе: метличики, синђирчики, и сл.

Женидба Краљевића Марка – Покладна свадба у Штрпцу (Сиринићка жупа)

        Овај обичај се одржава као саставни део сложеног комплекса колективних обичајно-обредних радњи у склопу празновања Белих поклада у Штрпцу, средишту Сиринићке жупе. Спада у групу обичаја чије практиковање подразумева организовање маскираних поворки, са тематиком свадбеног ритуала, по чему се може посматрати у контексту сличних покладних пракси на ширем подручју Србије. Обичај се састоји из опхода маскиране поворке, под називом вучари, која на симболички начин приказује женидбу једне од најпопуларнијих личности из српске народне епике – Краљевића Марка. Међу учесницима опхода издваја се неколико лица у главним улогама, и то Краљевић Марко и млада (или снаша), кум, девер, стари сват, два попа, барјактар, гочабија и миклије (пријатељи).
Порекло елемената Женидбе Краљевића Марка може се повезати са старим култовима који су се изводили у време смене годишњих доба, када се из неплодног зимског периода прелази у пролећни период обнове вегетације. Смисао ових култова, према народном веровању, био је тај да се свечаностима које су за ту прилику приређиване, а које су садржавале обреде и магијске радње за плодност испуњене ласцивношћу и еротским набојем, утиче на плодност природе, самим тим и на благостање домаћинства и шире заједнице. За поворку маскираних сватова сматрало се да поседује нарочиту моћ. Од приказивања свадбе, као догађаја који означава склапање брака, чиме се имплицира рађање потомства, односно плодност, очекивало се да њени учесници по принципу имитативне магије, уочи пролећа, својим наводним моћима изазову и плодност природе, усева, људи и стоке.
        Значење маскиране поворке вучара Штрпчани повезују са значењем које приписују Белим покладама, или Прочки, како овај празник углавном зову, као празнику који „пада на крај зиме и пред почетак пролећа“, односно као дану када људи једни другима праштају увреде, интриге и свађе, а како би у вишенедељни ускршњи пост ушли очишћени од грехова. Женидба Краљевића Марка се из наведеног разлога доживљава као догађај који својим садржајем, испуњеним хумором и весељем, треба да допринесе ширењу доброг расположења и обнављању солидарних односа унутар заједнице, због чега се вучари, тј. сватови, у току опхода оглашавају виком, смехом, шалом, и сл.

Поворка вучара на челу са Марком Краљевићем и снашом

        Приликом кретања маскиране поворке Штрпчани излазе испред својих кућа, на улицу, да би поздравили и даривали њене учеснике. Дарови се најчешће дају у новцу, а прикупља их гочабија који идући на челу поворке ударањем у гоч означава пролазак сватова кроз насеље. Опход маскиране поворке обухвата неколико радњи драмско-сценског типа, у које спадају „приказивање младе“, „отмица младе“, играње „свадбеног кола“, итд. Крећући се кроз Штрпце, поворка прави круг око ужег језгра насеља, да би свој опход завршила у његовом средишту. Ту се одвија чин којим покладна свадба доживљава кулминацију, а то је „церемонија венчања Краљевића Марка“. Пре „церемоније“ главни учесници свадбе изводе хумористички програм који је конципиран тако да обилује хумором и шалом, а са циљем да код публике, Штрпчана окупљених у великом броју, изазове смех.