Историјат

Привремено седиште института у Лепосавићу

         Развој науке код Срба на Косову и Метохији почео је после Другог светског рата, када се оснивају више школе, факултети, научни институти и Научно друштво, које прераста у Косовску академију наука и уметности. Тада је Приштинa постала административни центар аутономне косовско-метохијске области – све надлежности Републике и Федерације биле су пренете на Приштину, па научне институције у Београду нису имале ни финансијско, ни законско право да се баве проучавањем српске културе на Косову и Метохији.

        Међу првим научним институцијама основан је Албанолошки институт 1967. године. Међутим, за проучавање српске културе није било аналогне научне институције, нити се размишљало о њеном оснивању.

        Иницијатива за оснивање института за проучавање српске културе на Косову и Метохији потекла је са Универзитета у Приштини, који је окупљао већи број доктора наука и магистара из различитих области и природних и друштвених наука, и где се настава одвијала и на српском и на албанском језику. Увиђајући неопходност оснивања научно-истраживачке институције која би се бавила проучавањем и сакупљањем грађе из српског културног и уметничког наслеђа, којем је претила опасност од препуштања забораву, нарочито када је реч о усменом народном стваралаштву, универзитетски професори, сарадници и научни истраживачи из других институција започели су борбу за оснивање института за српску културу која је трајала 21 годину.

        Закон о оснивању Института за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, што је првобитни назив данашњег Института за српску културу – Приштина, са привременим седиштем у Лепосавићу, Скупштина САП Косова донела је новембра 1987. године. Први директор, и тада једини запослени у Институту био је књижевник и научни радник Миленко Јевтовић, који преузима дужност 1. јануара 1988. године и на тој позицији остаје до почетка 1998. године.

        У конкретнијем дефинисању научно-истраживачких задатака Института учестовали су Српска академија наука и уметности, Косовска академија наука и уметности, Филолошки и Филозофски факултет у Приштини, Нишу, Београду и Новом Саду, Албанолошки институт у Приштини, као и сви самостални научни институти у Београду и велики број истакнутих научних радника. Тада се искристалисала идеја да Институт буде мултидисциплинарна научна институција и одлучено је да се оснују одељења за српски језик, књижевност, националну историју, историју уметности, етнолошко и етно-музиколошко одељење и научно-документациони центар с научном библиотеком.

Зграда Института за српску културу – Приштина
у улици Ваљевској бр. 2

        Прва адреса Института била је у најужем центру Приштине (реч је о две просторије у згради Музеја Косова), а с пролећа 1989. Институт је пресељен у просторије СИЗ – а за науку Покрајине, у близину Ректората приштинског универзитета, где је у шездесетак квадрата радио до децембра 1990. године. Институту је потом на трајно коришћење, по одлуци Скупштине општине Приштина, додељена стара и запуштена зграда у црквеном дворишту, у којој је била прва српска школа из 1859. (улица Ваљевска бр. 2). На основу пројекта Покрајинског завода за заштиту споменика културе зграда је порушена и на њеним темељима изграђена је нова од 850 квадратних метара. Ту је Институт био све до половине 1999. године, када је измештен у Лепосавић, где се налази и данас (улица 24. новембра бб).